Prve visibabe
Sunce
Sve je obećavalo da će biti mirno veče. Mile je u 19:30 već bio u krevetu. Ja sam sela za komp, da preletim gde šta ima novo i da prionem na moju nauku. Međutim, posle pola sata eto nje. Krenemo u kuhinju da popije vode, kada u prolazu kroz veliki prozor ugleda mesec i uzviknu:
“Sunce”,
“Nije sunce, mesec je to”, objašnjavam joj,
“Meseeec” ponavlja za mnom sva oduševljena.
A mesec, stvarno, nikada veći i nikada žući. Tu je spavanju bio kraj. Posle svake umirujuće radnje koju praktikujemo pred spavanje (čitanje knjiga, gledanje crtaća, nosanje i ljuljanje na stolici) ona je kao omađijana na terasu trčala i divila se suncu (iako zna da je mesec). Zaspala je tek malo pre, kada se uverila da je i sunce zaspalo (zašlo za velike jele).
