12. januar 2007. u 16:58 · Objavljeno u: Pesme, priče...
Pošto mi mozak slabo radi (kao posledica 400 stana Poslovnog prava) evo jedne lepe pesmice, dok ne budem bila u stanju da napisem nesto smisleno :
Sve što treba da znam naučio sam u vrtiću
Sve što treba da znam o tome kako valja živeti, što činiti i kakav biti, naučio sam još u vrtiću.
Mudrost me nije čekala na vrhu planine, na kraju dugog uspona školovanja nego se krila u peščaniku dečjeg igrališta.
A evo što sam ovde naučio:
Sve podeli s drugima.
Igraj pošteno.
Ne tuci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je našao.
Počisti za sobom.
Ne uzimaj što nije tvoje.
Kad nekoga povrediš, ispričaj se.
Peri ruke prije jela.
Pusti vodu u zahod.
Topli keksi i hladno mleko su zdravi.
Živi uravnoteženo: malo uči, malo razmišljaj, crtaj, slikaj, pevaj i pleši, igraj se i radi- svaki dan od svega pomalo.
Svakog popodneva odspavaj.
Kad iziđeš u svet, budi oprezan u saobraćaju, drži se za ruke i ne udaljavaj se od svoga druga.
Ne zaboravi da čudo postoji.
Robert Fulghum
13. decembar 2006. u 17:56 · Objavljeno u: Pesme, priče...
Podsetila me je Libelula jednim svojim radom
Pobratimstvo lica u svemiru
Tin Ujevic
Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim neshto dijelis, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca shto ne znaju jos ni svojih imena.
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su nashi sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opce zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.
Stojimo chovjek protiv chovjeka, u znanju
da svi smo bolji, medjusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.
Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspredan, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad cu ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav, i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
O Vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.
15. oktobar 2006. u 22:05 · Objavljeno u: Pesme, priče...
~the hardest job kids face today is learning good maners without seeing any
fred astaire
~we are born charming, fresh and spontaneous and must be civilized before we are fit to participate in society
judith martin
~there’s no point being grown uo if you can’t be childish sometimes
doctor who
~when i was born i was so suprised i did’n talk for a year and a half
