Juče je Mile imao dan prepun uzbuđenja. Deku su u sred noći pozvali na posao, i nije imao ko da je odvede u vrtić, a ja išla do grada da upišem ocenu, pa sam je povela sa sobom. Prvi je bio autobus! “Kako je veliki!” i “Kako je lep!” (citiram) Levo desno, ko ulazi, ko izlazi, stalno je zanimljivo. Obično ih broji iz auta, ali sada se vozi njime! Pravi doživljaj!
Zatim Grad, Mile nije dete sa asfalta, videla je ona i ovcu i kozu, i pile i tele, ali grad! E to je već nešto drugo! Toliko ljudi, automobila, šarenih izloga. Treba to sve videti! Prvo je hodala za mnom, tj trčkarala. Onda se umorila i morala sam je nositi, u slingu naravno. Lakše joj je tako, razgleda na miru, i meni govori: Polako, polako mama.
Upisale smo ocenu, platile vrtić i krenule da kupimo flomastere, ali kupile kapu i alat. Kapa nije bitna toliko koliko alat. Deda je popravljao bojler ovih dana, pa je Mile razvlačio po kući čekiće i ključeve, i zaslužio da dobije svoj lep, nov i plastičan (kako ne bi nešto razlupao po kuči, jel’ da) alat.
I tako pitam ja prodavačicu da li ima alat za decu, a ona mi bojažljivo odgovara:
-Imamo, ali to je za dečake…
-Ma nema veze poslužiće, odgovaram joj ja. Sada znate, ako vam zatreba popravka tu je majstor Mile, alat je spakovan u moćnu mašinu, pa će stići brzo po pozivu.
Ivana said,
jul 6, 2007 @ 15:44
vidim ja da neće saobraćajaca nedostajati u budućnosti
a za alat, ma šta zna prodavačica šta je za devojčice… alat je prava stvar.
Mile, ljubim te